Два су стуба носача Дејтонског мировног споразума: повратак и национална једнакоправност (конститутивност). Сви који су у власти обавезни су на извршење ових задатака.
Република Српска није, у цјелини, извршила овај задатак. У значајном дијелу је остварила повратак Бошњака на своју територију док је изостао повратак Срба на територију Федерације Босне и Херцеговине. Та територијално-национална неуравностеженост данас је основа огромне политичке неуравностежености која је главна пријетња стабилоности Босне и Херцеговине. То је извор нарастања неподношљивог надионализма који притиска свом тежином и не дозвољава кретање напријед.
Користећи ту политичку неуравнотеженост, осносно користећи се и злоупотребљавајући принцип конститутивности бошњачки екстремни национализам надире свом снагом настојећи да у Републици Српској поништи све што је српско и тако је испразни од њеног почетног Дејтонског садржаја. Српски националистички одговор је у затварању, одсуству сарадње, заустављању преноса и враћању изворних Дејтонских надлежности до екстремног мобилисања за излазак из Босне и Херцеговине као најнеразумнијег и најзлонамјернијег говора и усмјерења.Да се Република Српска уведе у најоштрије међунационалне затегнутости односно да се сукоби са међународном заједницом која је први гарант Мировног споразума. са територијалним интегритетом као саставним дијелом, и први заштитник принципа конститутивности. Говор Милорада Додика да ће, путем референдума српског народа, у присуству два друга конститутивна народа, чија конститутивност је под међународном заштитом, мирно извести Републику Српску из Босне и Херцеговине крајње је неразуман, неурачунљив и злонамјеран.То уе опасна приватна злоупотреба народа срачуната на распаљивање национализма као средства личне заштите како би се умакло одговорностима од њему пријетећег социјалог које је створио и за којег сада нема рјешења.Након економског настоји да нас и политички потпуно уништи.Да нас уведе у неподношљиве међунационалне затегнутости, у непролазно стање ни рата ни мира које тјера на исељавање и потпуно економско уништење.Доприносећи тако, на најбољи начин, остваривању циља бошњачких националиста,којем толико теже.
Очување Републике Српске је на сасвим другој страни. Оно је тамо гдје је допринос стабилности и успјешности Босне и Херцеговине у цјелини.Очување Републике Српске је на страни,прије свега повратка Срба, као јединог средства политичког уравнотежења и на тој основи ослобађања Босне и Херцеговине од притиска неподношљивог национализма који надире са свих страна.То је основа проналажења и израстања нових политичких снага које ће умјесто затегнутости кренути у међусобну сарадњу. Да се умјесто националних у први план стављају социјални и економски развојни циљеви који су једина основа националог напредовања и помирења.
Босна и Херцеговина и Република Српска не могу опстати само на основи једностране конститутивности у Републици Српској. Да би се опстало и напредовало потребно је да се на основи повратка рашири и у пуној мјери оствари конститутивност на укупном простору Босне и Херцеговине. Да се, на тој основи, поред принципа конститутивности заживи и принцип узајамности (реципроцитета), са својим толико потребним доприносима политичком уравнотеажењу.То је једини начин ослобађања и заустављања разорног национализма и израстања Босне и Херцеговине у савремену државну заједницу.
Данас је, вјероватно многима тешко схватљиво, да се Република Српска брани и гради на Србима повратницима. Управо тамо гдје се брани и гради другачија Босна и Херцеговина.Посебно због тога што се то многима чини немогућим. Ипак то је једини излаз. Другога нема. Грешка из прошлости се мора исправити.
Али ту је управо мјесто за привођење одговорностима за неучињено. За оно што се морало учинити, а није.
Умјесто што нас гура у немогуће, у живо политичко блато наводног одвајања, Милорад Додик би морао да каже зашто је послушао своје америчке политичке менторе и није учинио оно што му је била обаавеза.
Одмах након насилног преузимања власти 18.01.1998 година Милорад Додик је отишао у Америку да прими задатке. Уз остало,добио је и одређена средства за повратак, уз напомену да та средства никако не смију да буду употријебљена за повратак Срба.Да би се додворио налогаодавцима касније је трошио и обилна будџетска средства за повратак Бошњака, суздржавајући се од било какве подршке повратку Срба, који су касније своју имовину будзашто распродавали.
Један је од утемељивача принципа конститутивности (2000).
Зар није могао да процијени да нема конститутивности без народа. Да ће се без повратка Срба остварити само једнострана конститутивност на простору Републике Српске и да то води опасним политичким неуравнотеженостима. Није знао или није смио што није ништа друго него опсна издаја који рачуни пристижу.
До када ћемо своју судбину повјеравати издајницима, преварантима, манипулантима, пљачкашима, недораслим, неморалним и за то плаћати тако високу цијену. Када ћемо као зрео народ, бити у стању да контролишемо власт и да јој не дозволимо да нас оволико уништава. До пријетњи биолошког нестајања.
Мјера успјешности сваког владара је да богати свој народ и да га на најбољи начин смешта међу друге народе.Овај наш ради другачије. Сиромаши нас, уништава и завађа са другима.
Ко је, која колективна памет је утврдила да је за Србе у Босни и Херцеговини најбоље да је напусте, изађу из ње. Само малоумни могу да помисле да се ратом рјешава национално питање. Посебно на Балкану гдје нема мјеста а да се не мора живјети са другим.
Умјесто мисли о издвајању далеко је упутније размишљати о повратко, посебно Срба, као темељу стабилности и успјешности Босне и Херцеговине и у њој Републике Српске. Да се оствари оно што је пропуштено у примјени Мировног споразума
Проф. др Алекса Милојевић,
предсједник
предсједник
ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ
