МИНИСТАР ЂОКИЋ - ИЛИ НЕ ЗНА ИЛИ ОБМАЊУЈЕ НАРОД

У другом дневнику БНТВ (19:30 h) дана 16. августа 2015. године, а у поводу нашег новог задуживања од 15 милиона КМ путем емисије обвезница министар Ђокић је рекао:„Ни једна држава се није развила без кориштења кредита. Америка је данас најбогатија и најразвијенија земља и најзадуженија земља у свијету. Према томе, ми се са њима наравно не можемо поредити. Али само треба говорити о томе да без задуживања нема развоја...“

Да ли заиста министар Ђокић оволико не зна или „по службеној дужности“ обмањује народ. Порука је веома сугестивна. Ако је Америци пошло за руком да достигне ниво најразвијеније и најбогатије земље на основи највишег нивоа задужености одговор је јасан. Да би се развијали потребно је да се задужујемо. Што више. Јер „само треба говорити о томе да без задуживања нема развоја“. Ако хоћемо да претекнемо Америку у развоју морамо је претећи у задуживању. Што више, то боље. Истина, министар је рекао да се „ми са њима не можемо поредити“, али није објаснио ту разлику. Тако, оно што је најважније нема своје објашњење па цијела изјава има карактер велике обмане.

Развој је у задуживању. Изјава која човјека оставља без даха. Посебно када долази са тог мјеста. Поништење укупног досадашњег економског знања. Толико је досадашњег напора и толико интелигенције утрошено да би се утврдило и објаснило да је развој у производњи прије свега развоју индустрије што министар Ђокић брише лијевом руком. Да би се развијали нама није потребна привреда. Потребно је само да се што више задужујемо. Да задуживањем што више уништавамо привреду, што се управо догађа у ових последњих петнаест година, од када он учествује у власти.

Разлог наше садашње неуспјешности у развоју је вјероватно у томе што још увијек имамо нешто привреде која омета развој. Сагласно изјави министра Ђокића, наше златно вријеме почеће онда када у потпуности уништимо привреду и останемо само на дугу, односно на задуживању као основном извору нашег богаћења.

Да ли овдје треба да интервенише економиста или психијатар, закључите сами. 
Када истиче дуг Америке, као примјер за углед, министар Ђокић остаје дужан одговор зашто „се ми са њима не можемо поредити“. Да се то објасни. 
Тачно је да се наш и амерички дуг не дају поредити. Разлика је у томе што Америка до сада никада није вратила своје дугове, а ми ћемо их вратити са каматама и животима ако буде потребно. Како ће се завршити са садашњим америчким дугом нико не зна. Али озбиљни људи веома забринуто врте главом.

Тачно је да је данас Америка најбогатија и најзадуженија држава свијета чији укупан дуг (државе и домаћинстава) надвисује бруто домаћи производ за близу 400 %. Али министар Ђокић занемарује основну чињену да Америка свој дуг продаје већ више од четрдесет година од чега се 1/3 прода у Америци, 1/3 у Европи, а 1/3 углавном у Азији. И да управо на томе лежи сва упитност данашњег свијета. Умјесто да приступи смањењу двоструког дефицита (буџет и платни дефицит) Америка се 1971. године одлучила на њихово повећање, намјерно и неограничено. Преноси терет на остатак свијета који тај рачун треба да плати. 
Које су последице америчког дуга на свјетску економију најживописније је описао Давид Волхер рекавши да је то „контролисана дезинтеграција свјетске економије“. Видите ли господине министре у чему је разлика нашег и америчког дуга. Америка путем свог дуга контролише свјетску економију, а ми смо, својим дугом, та врста жртве.

Сличним путем је кренула и ЕУ што доприноси увећању проблема. Тако се стигло до стања да је за последњих тридесет година новчана маса повећана за четрдесет пута, док се је количина роба повећала за само четири пута. Свакоме је јасно да робе не могу да отплате дугове и да предстоји економски слом. Спасит ће се само они који не буду улазили у дугове. Дакле, поптуно супротно господине министре. Не дугови него развој властите привреде.

Изненађује последњи дио изјаве министра. Он заиста као да није одавде када каже: „Ја сам против било ког задуживања које би ишло у сврху да се санирају некакве дубиозе... Ја сам за задуживање које ће бити стављено у функцију развоја“. Па у шта друго иду кредити него за покриће владиних „дубиоза“. Поштење и знање су веома важне особине, посебно када се обавља нека јавна функција. И још нешто. Економија увијек завршава са полагањем рачуна. То, сигурно је, чека и ову Владу. Пропао народ, а нико није крив. Сигурно је да тако неће моћи. 

Проф. др Алекса Милојевић,
предсједник

ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ

snaga.naroda14@gmail.com