Зашто смо себи дозволили оволико пропадање? Имамо ли снаге да погледамо истини у очи? Да ствари назовемо правим именом? Зашто смо дозволили да нам неко узима земљу и слободу, испоручује нас под власт другима? Да распродаје, уништава, задужује? Да се мала групица богати, а народ да скапава, сиромаши, пропада. Имамо ли храбрости да видимо пустошење ове земљи и ко то ради?
Само једно зло је неизлечиво.
Ако народ сам дигне руке од себе.
Ј. В. Гете
Ако народ сам дигне руке од себе.
Ј. В. Гете
Новим путем
Да је од свих завојевача који су походили ове просторе највећу пустош и највеће економско згариште оставила и оставља управо ова наша домаћа власт? Може ли домаћа власт да буде наш највећи непријатељ, најнемилосрднији окупатор? Да домаћа влада буде страна? Да само говори нашим језиком и да се нама чини да је наша? Шта је са историјском истином да су сви народи који су доспјели у колонијално ропство да их је у том правцу одвела управо њихова домаћа власт? Јесу ли те пријетње присутне и код ас?
Искуство говори да је задуживање најефикаснији начин заробљавања. А наша нас власт тако немилосрдно задужује. Не зна да стане.
Које су друштвене снаге које то могу да зауставе? Да иза себе оставе досадашњу погубну бећарску економију, продај, задужи, потроши и да се крене са домаћинском, патриотском уштеди, инвестирај, произведи која ће нас богатити? Да будемо свој на своме.
Сигурно је да то нису садашње политичке снаге. Онај ко је направио зло није у стању и да га ријеши јер је дио тог зла. Њему припада. За велику друштвену промјену потребне су нове снаге. Оне постоје. Засигурно. Живот је јачи од смрти. Само је потребно ново окупљање. Да би се кренуло новим путем. Можда и овај рад може да помогне. То му је искрена жеља и намјера.
Сигурно је да то нису садашње политичке снаге. Онај ко је направио зло није у стању и да га ријеши јер је дио тог зла. Њему припада. За велику друштвену промјену потребне су нове снаге. Оне постоје. Засигурно. Живот је јачи од смрти. Само је потребно ново окупљање. Да би се кренуло новим путем. Можда и овај рад може да помогне. То му је искрена жеља и намјера.
1. Прединдустријско доба
Развој је помицање од пољопривреде према индустрији, а онда према услугама. Зрелост и успјешност једне економије се мјери измјенама те структуре. Што мање учешће пољопривреде уз раст учешћа индустрије и услуга. То је веома дуг процес који траје вјековима.
Са тог становишта ми смо у прединдустријском добу. Учешће пољопривреде код нас је десет пута веће (10 %) од учешћа на страни развијених (1 %). Код нас су присутне додатне посебности. Умјесто да се одвија процес смањења учешћа пољопривреде уз раст учешћа индустрије код нас је обрнут процес. Ми уништавамо и пољопривреду и индустрију. Учешће и пољопривреде и индустрије у бруто домаћем производу (БДП) се смањује. Прије тринаест година (2000) учешће пољопривреде је износило 16 %, а сада (2013) оно износи 10 %. Слично је и са индустријом. Учешће је са 11 % пало на 8 %.
Умјесто кретања напријед код нас се остварује кретање уназад, у све дубљу прошлост. На овакву изнемоглу привреду, која све више тоне, товари се све већи терет штетних дугова.
Како од кретања уназад да кренемо напријед? Да станемо на дуги пут пожељних структурних помјерања. Судећи по постојећем тај пут је крајње неизвјестан. Биће потребна огромна политичка помјерања да би стало на тај пут и кренуло напријед. Прије свега биће потребно радити на изградњи властитог становишта. Умјесто садашњег стања у којем се прави другоме корист, а себи штета потребно је доћи до потпуно другачијих влада и политика. Оних које ће народу да праве корист и да то буде основа свих облика наше сарадње и интегрисања са другима. Прије свега потребно је зауставити задуживање и окренути се стварању новца кроз властиту производњу.
2. Пропадање у два корака
Са становишта резултата може се рећи да је код нас остварен прави економски злочин. Привреда је скоро у потпуности уништена. Остварене су све припреме за наше укупно пропадање.
Уништење привреде и народа иде у два корака. У првом, кораку се, на основи задуживања, уништи производни дио привреде. Код нас је дјеловао додатни приватизацијски фактор, па је уништење ишло брже и било потпуније. Погрешна приватизација и прекомјерно задуживање су скоро у цјелини уништили производни дио привреде. Посебно њена два носива стуба – пољопривреду и индустрију.
На прагу смо и сада креће други круг. На основи задуживања израсла је моћна услужна привредна структура, потпуно непримјерена властитој материјалној основи. Набујала је трговачка дјелатност заснована на увозу и куповној тражњи која потиче из задуживања. Слично је и са дјелатностима разних финансијских и других посредовања. Смањене могућности враћања дугова, због пропадања производног дијела привреде, воде смањењу могућности задуживања. Тиме се непосредно доводи у питање опстанак једног дијела овог набујалог услужног сектора. Смањење обима активности трговачке и дјелатности финансијског сектора непосредна је будућност пред којом се налазимо.
Остат ће нарасла државна администрација која ће све више притискати оскудну материјалну базу што ће водити продубљивању кризе. Све се ово јасно види из података о измјени привредне структуре.
Измјена привредне структуре и обим задужености
Док пољопривреда и индустрија пропадају нараста трговина и финансијске и друге услуге. На туђим робама и туђем новцу. Учешће трговине у БДП је веће од учешћа индустрије за 50%, што је потпуно економски неодрживо. Чак су и финансијске и друге услуге изнад учешћа индустрије (+25%). Учешће државне управе надмашује учешће индустрије за 25 %. Расту и онако високи порези (+13%) који су потребни за отплаћивање дугова.
Народ зна колико је пропатио због уништавања пољопривреде и индустрије. Сада му слиједе болови од пропадања дијела услужног сектора привреде.
Када се ускоро заврши пропадање и тог дијела привреде добит ћемо изглед колонијалне земље и народа. Владат ће масовна незапосленост и сиромаштво без значајнијих привредних бављења.
Када се ближе погледа већ смо увелико у том положају. Само недостају „завршни радови“.
3. Мјерење степена задужености према ММФ-у
На супрот овом тешком економском стању Влада редовно истиче нашу економску успјешност. Посебно брани инострану задуженост истичући да спадамо у ред нискозадужених земаља. При томе се позива на становиште ММФ-а као готов и неспоран доказ. Према ММФ-у учешће иностраног дуга у БДП до 40 % представља ниску, до 80 % је средњи ниво задужености, након чега почиње презадуженост.
Наш инострани дуг (2013) од 2,6 милијарди КМ у односу на 8,8 милијарди БДП даје ниво иностране задужености од 30 % по чему смо ниско задужена земља. Остало је још довољно простора за нова задуживања. Када то тврди влада не скида поглед са ММФ. Не гледа у народ. Не поставља питање материјалних извора за враћање ових дугова, као основног критерија у оцјени висине задужености. Као продавцу ММФ-у је интерес да дефинише такве критерије нивоа задужености који ће му омогућити што већу продају новца.
Нема случаја да је и једна земља достигла и доњи ниво задужености (40%), а да није економски клонула. На жалост и поред тога оваква настојања ММФ-а наилазе на топао пријем и подршку бројних мање развијених земаља, што се односи и на нас. Разлог је у високој сагласности са владиним интересима.
ММФ је, дефинишући ове критерије задужености, заправо дефинисао критерије одржања на власти слабих влада које му обезбјеђују потребну продају новца. ММФ их одржава на власти, а за узврат слабе владе обезбјеђују обилну куповину његовог новца, не питајући за последице. Резултат је изузетан. Једна по једна земља, један по један народ пропадају у живо блато прекомјерне, неподношљиве задужености, гдје смо и ми.
Користити БДП као мјеру иностране задужености нема никаквог економског оправдања. У структури БДП углавном учествују „домаће“ привредне дјелатности. Код нас око 80 %. Њима се не стичу девизе које су потребне за отплату дуга, па је крајње неосновано да оне учествују у мјерењу иностране задужености (шишањем се не плаћа инострани дуг па је неосновано да шишање, као дио БДП, учествује у мјерењу иностране задужености).
Али кориштењем ове повећане основице (БДП) за мјерење даје могућност вишеструко већег задуживања, чиме је циљ међународних финанијских институција и наше Владе, испуњен.
4. Раст иностраних дугова на раст губитака
Мјерење степена иностране задужености односом дуга према номиналној вриједности БДП је неодговарајући и из разлога једностраног утицаја инфлације. Инфлација увећава само вриједност БДП док то, због дјеловања фиксног девизног курса, није случај са иностраним дугом. Због тога су ове двије величине неупоредиве. Да би се остварила упоредивост нужно је од БДП одузети инфлацију.
Рачунање реалних износа БДП би требало да буде сагласно времену отплате дугова. Процјењује се да је то вријеме 10 – 15 година. На тој основи израчунате су реалне вриједности БДП за период 2000. – 2013. година.
Двије су фазе нашег иностраног задуживања. Прва фаза је вријеме убрзаног смањивања наше иностране задужености, а у другој је вријеме њеног убрзаног раста. У времену 2000. – 2008. година реални БДП (цијене 2000) се повећао за 1,9 милијарди КМ (са 3,4 на 5,5 милијарди КМ или за 64 %). Инострани дуг је смањен за 33 милиона КМ (са 1,578 на 1,545 милијарди КМ или за -2 %). У 2008. години се догодио потпун преокрет.
Од тада се остварују супротна кретања. Дуг расте, а БДП опада. БДП се смањује са 5,5 милијарди КМ (2008) на 5,0 милијарди КМ (2013), а инострани дуг расте са 1,6 милијарди КМ (2008) на 2,6 милијарди КМ (2013).
Кретање реалног БДП и страног дуга
Штетност иностраног задуживања је лако препознатљива. Инострани дуг не увећава него умањује богатство. За прошлих пет година (2008.-2013.) инострани дуг је порастао за +62 %, а реални БДП (цијене 2000) се смањио за -9 %.
То јасно говори о обиму наше спољне презадужености. Одакле враћати дуг ако он уништава, а не подиже привреду. Производи губитке. У времену 2008. – 2013. година инострани дуг се увећао за једну милијарду, а реални БДП се смањио за пола милијарде КМ.
Да је спољни дуг користан прираст реалног БДП би био бржи од прираста иностраног дуга. Економско оправдање за спољно задуживање би било само онда када би реални БДП знатно брже растао од иностраног дуга и када би само дио тог прираста одлазио на отплату, а други знатно већи дио, остајао у земљи и увећавао наше материјално богатство. Привреда је, у почетку, одолијевала негативним притисцима дуга (2000. – 2008.) да би на крају изгубила снагу и прешла у губитке.
С обзиром на оволику нашу презадуженост, односно оволику штетност иностраног задуживања, питање враћања дугова је широм отворено. Прилива доходака, односно увећања БДП нема. На против, тај извор се путем задуживања уништава. Раст дуга на раст губитка немогућа је економска ситуација.
Рјешење ће се морати наћи у драстичном обарању животног стандарда становништва. Било да се то односи на нова задуживања, нове распродаје или увећање пореза економске и социјалне последице ће бити катастрофалне. То ће донијети ново гушење ионако изнемогле привреде и додатно сиромашење већ оволико осиромашеног становништва.
И поред свега овога Влада несмирено јури у нова, крајње неразумна, задуживања.
5. Делиријум тременс
То је стање пијаничког лудила. Долази од прекомјерне употребе алкохола. Испољава се у немиру и дрхтању удова. Обично се завршава смрћу.
Када је у питању задуживање понашање наше Владе у 2014. години неодољиво подсјећа на ово стање. Посебно у последња три мјесеца. Обузета пијанством задуживања, Влада је настојала да смири то дрхтање руку све новим и новим задуживањем.
Инострано задуживање (2014) је остварено код Свјетске банке (ИДА) у укупном износу од око 230 милиона КМ, а код Владе Аустрије у износу од 30 милиона КМ.
У силном страху од несташице новца Влада је кренула према најгорим изворима финансирања, према домаћим банкама и јавним предузећима. Код домаћих финансијских институција је остварено петнаест задуживања у укупном износу од близу 400 милиона КМ. Само у времену од 17. новембра до краја децембра задуживање је износило преко 100 милиона КМ.
Није се питало за услове. Камата се кретала и до 5,6%, а рокови доспјећа су од три мјесеца до пет година.
Један је проблем што је Влада доспјела у стање дубоког делиријума иностраног задуживања. Други, много већи је, што је у то стање доспјела скоро читава нација. Као да се не страхује од задуживања, без обзира колико било и под којим условима. Страхује се од незадуживања. Шта ће бити ако задуживања не буде. Сви су у страху. Од пензионера, до универзитетских професора. Задуживање је постало основни извор исплата пензија, плата, субвенција, инвалиднина, социјалних помоћи.
И као што дављеник, у својим последњим трзајима, настоји да дође до ваздуха, тако и ми чекамо нека нова кредитна задужења. Скоро да више нико не мисли на враћање. Нити на погубне последице.
6. Дохоци мањи од отплата
Поштујући економски принцип рационалности материјални извор за отплату дуга би морао да буде износ новостворене вриједности остварен посуђеним средствима. Износ отплате би требао да захвати само дио те новостворене вриједности. Други знатно већи дио би требао да остане у земљи, увећавајући њено богатство. Посуђивање би тиме удовољило својој економској сврси.
Код нас није тако. Дугови код нас умањују наше укупно материјално богатство.
Бруто домаћи производ,
спољни и унутрашњи дуг и отплате
(000.000 КМ)
р.б.
|
Опис
|
Година
| ||||||||
2008
|
2009
|
2010
|
2011
|
2012
|
2013
|
2014[1]
| ||||
1.
|
БДП (2000 = 100)
|
5.535
|
5.463
|
5.248
|
5.174
|
4.936
|
5.037
|
4.987
| ||
2.
|
БДП пораст - смањење
|
+213
|
-132
|
-155
|
-74
|
-238
|
+101
|
-50
| ||
3.
|
Износ дугова
|
спољнег
|
1.612
|
1.857
|
2.196
|
2.396
|
2.653
|
2.611
|
2.620
| |
унутрашњег
|
1.813
|
1.824
|
1.652
|
1.853
|
2.016
|
2.029
|
2.160
| |||
укупно
|
3.425
|
3.681
|
3.848
|
4.249
|
4.669
|
4.640
|
4.780
| |||
4.
|
Износ оптлате дугова
|
спољнег
|
90
|
90
|
109
|
127
|
145
|
253
|
300
| |
унутрашњег
|
29
|
54
|
64
|
117
|
175
|
182
|
250
| |||
укупно
|
119
|
144
|
173
|
244
|
320
|
435
|
550
| |||
Умјесто увећања, друштвено богатство (БДП) је у паду. Упоредо са растом спољног задуживања. На све мање дохотке убрзано нарастају све већи износи отплата. Несразмјера је потпуна. Отплате немају свој материјални извор. Да би се оствариле нужно је умањивати плате, камате, ренте, профите. Углавном путем увећања пореза. То ће водити додатном сиромашењу већ оволико сиромашног становништва као и пропадању дијела привреде која неће моћи да поднесе додатна пореска оптерећења.
У 2014. години друштвено богатство (БДП) ће се смањити за око 50 милиона КМ (поплаве, губици, стечаји, ликвидације). На тај губитак дохотка товари се отплатна рата иностраног дуга од око 300 милиона КМ и унутрашњег од око 250 милиона КМ што је економски крајње неодрживо. Све то нужно мора да заврши у додатном смањењу материјалног богатства. Само по основу отплате спољног дуга и износа губитка друштвено богатство ће се смањити за 7 % у односу на 2013. годину. Када се томе додају и обавезе по унутрашњем дугу умањење БДП ће износити 12 %. Толика би требала да буде стопа раста нашег БДП у 2014. години па да из његовог прираста отплатимо рату дугова и подмиримо губитак. Да задржимо достигнути ниво богатства. Како то није могуће пропадамо у сиромаштво.
Све ово ни приближно не указује на сву економску погубност прекомјерног задуживања. Отплате, посебно у иностранству имају значење одлива инвестиција.
Када се зна да привреда не може без инвестиција и да су потребна значајна материјална улагања, чак и за само њено обнављање онда је видљива сва тежина ситуације у којој се налазимо. Умањење чак и властите материјалне базе за потребе отплате дугова потпуно је економски непојмљиво. Хоћемо ли смоћи снаге да сво ово зло зауставимо?
Ни једна земља Запада није проблем свог привредног развоја рјешавала иностраним (и минималним) посуђивањима и призивањем иностраних инвеститора. Све су рјешења налазиле у масовном запошљавању, ниским надницама и високој продуктивности. Наша Влада, очито је, то не зна да ради. Или јој се не исплати. Уносније је народу правити штету, а себи корист.
7. Стопа сервисирања дуга
Стопа сервисирања дуга мјери се односом вриједности годишње отплате спољног дуга према приливу од извоза роба и услуга.
Вриједност отплата спољног дуга и годишњи
пораст вриједности извоза 2008.-2013.
000.000 КМ
Опис
|
2008
|
2009
|
2010
|
2011
|
2012
|
2013
|
Износ отплате спољног дуга
|
90
|
90
|
109
|
127
|
145
|
252
|
Годишњи пораст вриједности извоза
|
+250
|
-249
|
+506
|
+383
|
-187
|
+230
|
Приходи од извоза служе потребама извозника. Само је мањи дио могуће одвојити за потребе отплате дугова. Према искуствима то може да достигне четвртину износа. Ако се са 25 % прихода од извоза могу остваривати отплате иностраних дугова сматра се да је остварена стабилност у међународним плаћањима. Пређе ли се та граница улази се у зону угрожености међународних плаћања.
У нашем случају у времену 2008.-2013. година укупан износ отплате иностраних дугова је 813 милиона КМ, а укупан пораст извоза је 933 милиона КМ, што даје стопу сервисирања спољног дуга од 87 %. Могућности да приходима од извоза отплаћујемо наше иностране дугове су 3,5 пута мање од потребних. Угроженост наших међународних плаћања је изузетно висока.
8. Порези и цијене
Порези су код нас већи за 55 % у односу на земље европског Запада. На Западу порези у БДП учествују са 11 %, а код нас са 17 %. На том достигнутом нивоу пореза од предузећа се одузима више од њихове новостворене вриједности, а становништво се гура у неподношљиво сиромаштво.
Да би се спасила, предузећа излаз траже у повећаном задуживању. Како све чешће нису у стању да врате приспјеле рате видљива су масовна пропадања, што је један од показатеља губитка материјалне супстанце.
Потребе за растом пореског прихода, због нараслих обавеза за отплату дугова расту, а пореска база се, због пропадања предузећа, смањује. Све то природно мора да заврши у расту пореског терета, увећању пореске стопе. Неподношљив порески терет, који је већ такав да надвисује новостворену вриједност у предузећима и тако уништава привреду, нужно је увећавати. До потпуног самоуништења. Или док не зауставимо задуживање и не дођемо до Владе која ће развијати привреду, а не уништавати је.
Вјероватни покушај владе да из нових задуживања оствари потребне отплате и тиме за одређено вријеме одгоди повећање пореза само ће увећати економску провалију.
Дио тешкоћа се односи на наш јавни сектор, јавна предузећа. По нивоу ових цијена, гледано у дохотке становништва и привреде сигурно је да смо у самом европском врху. Да би се оствариле потребне отплате дугова нужно је њихово повећање. Сва јавна предузећа (шуме, жељезница, комунална предузећа и слично) су у дубоким губицима. Чак и Електропривреда. Углавном због прекомјерног партијског запошљавања као и бројних владиних притисака на одређене уплате (куповина владиних хартија од вриједности и слично) и општег недомаћинског управљања. И овдје се показује да је партијска својина најгора.
Сви ти губици ће се морати подмиривати преко повећања цијена које вријеме је већ стигло. Под тим додатним теретима становништво ће повећано сиромашити, а привреда пропадати. Сада се тек види погубност продаје Телекома. Да је задржан у државним рукама и остварен постојећи ниво рентабилности тај износ нето добити скоро да би био довољан за отплату дугова. Колико ли ће на само коштати концесија у Угљевику, Станарима и широм Републике Српске, у свом коначном економском изразу.
Тужна је будућност која нас чека, ако се овако настави. Најцрњи колонијализам. Привреда пропала, а народ скапава у сиромаштву. Само ће концесионари и узак круг око власти богато преживљавати. Посебно је опасна агонија власти која нам предстоји. Да би се одржала у свом последњем самртном ропцу није искључено да ће се Влада одлучити на продају свега највреднијег (Електропривреду, Шуме, Дрину).
Са Електропривредом се већ отпочело. У том правцу нас води већ донесена одлука о формирању тржишне цијене електричне енергије. Брзо ће се напустити домаћа субвенционисана цијена и брзо ће се изаћи са пуном цијеном на међународно тржиште. Тада ћемо и ми плаћати европску цијену струје која је неколико пута већа. Наша Електропривреда ће тада бити у рукама приватних европских препродаваца струје. Тиме ће приватизација Електропривреде бити завршена. Нама ће се и даље чинити да је наша као што нам се чини да имамо своју Владу. Када се ускоро и то догоди о развоју привреде овдје неће бити ни говора. А у којем ће положају бити становништво, неугодно је и замислити.
Заиста је велика историјска истина да ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да га у том правцу није одвела његова домаћа власт. Нас наша води сигурним путем. Питање је да ли ћемо успјети да се одупремо.
9. Дефлација отежава отплату
Сиромаштво и пропадање привреде смањило је тражњу до нивоа смањења цијена роба. Дефлација је најтежа економска болест која најбрже и најпогубније разара домаћу привреду. У свом временском дјеловању излазне цијене су мање од улазних што предузећа масовно уводи у губитке. Покреће се процес стечаја и масовног отпуштања људи са посла. Оскудица новца је на сваком кораку. Због тога, ни једна земља то себи није дозвољавала. Већ на први знак звонила су звона на узбуну и проблем се рјешавао. Привреда и становништво су снабдијевани потребном количином новца.
Ми немамо тих могућности. Притисак Валутног одбора нам то не дозвољава. Земља смо без властитих монетарних надлежности. Ми не управљамо новцем. Дефлација је сама суштина Валутног одбора.
У околностима Валутног одбора извоз је основа новчане емисије. Увећање количине новца је могуће само у мјери оствареног извоза. У противвриједности стечене стране валуте емитује се домаћа валута (КМ) и дозначи извознику. То је посао наше Централне банке. У суштини посао мјењачнице. Наша Централна банка, иако је тако заводљиво зову, нема емисионе и друге надлежности (кредитна, каматна и слично).
С обзиром да у извозу учествује само мали дио роба и услуга (око 20 %) оскудица новца, односно дефлација је сама монетарна и економска суштина Валутног одбора. Тиме је Босна и Херцеговина стављена у пуну финансијску зависност од иностранства. Како се путем извоза не може допремити довољна количина новца потребна становништву и привреди, задуживање и продаје највреднијег су једини извори.
У почетку, док привреда и становништво посједују економску снагу за враћање дугова, буја кредитно задуживање. Погубно рјешење Валутног одбора, садржано у нужној несташици новца (дефлација) је прикривено. Не примјећује се, што је веома вриједан циљ оних који су нам Валутни одбор наметали.
Сада када се, због немогућности враћања дугова, смањују инострани новчани приливи проблем Валутног одбора се широм отвора. Враћање дугова у оквиру Валутног одбора није могуће. А његово укидање, када би било могуће, носи последице које је неугодно и замислити.
10. Враћање дугова биће веома болно
Суштина је у прецијењености валуте као основе Валутног одбора. Прецијењена валута је највећи терет који може да притисне један народ и привреду. Све су привреде пропале које су имале прецијењену, скупу валуту. Политика јефтине, подцијењене валуте је основно стратешко опредјељење сваке успјешне привреде. Данас ту политику води посебно Кина и Њемачка. Њемачки еуро је најјефтинији[2] што је основа толиког њеног извоза, а истовремено њеног толико малог увоза.
Рјешење Валутног одбора је сасвим другачије. Оно једној неразвијеној земљи, каква је Босна и Херцеговина намеће прецијењену, скупу валуту. Ради се о чврстом административном курсу који се задржава независно од крајње негативних економских кретања која се догађају. И што вријеме више пролази, што је више дугова и дефицита прецијењеност је у порасту. Новац и робе у иностранству све су јефтиније од домаћих. Исплативо је увозити, али не и производити. Буја увоз и задуженост што уништава домаћу привреду.
Циљ Валутног одбора се успјешно остварује. Како томе мора доћи крај, слиједи потпуни монетарни преокрет. Из стања прецијењене валуте, њене високе вриједности, нужно се мора ући у стање значајног губитка њене вриједности. Из стања апрецијације мора се ући у стање високе депрецијације. Из стања дефлације мора се ући у стање високе инфлације. Усаглашавање монетарног са реалним мора се остварити.
Задатак прецијењене валуте је да странцима обезбиједи довољну продају роба и новца, довољну задуженост и довољно уништење домаће привреде. Странци су овдје инвестирали (задужили) свој јефтин новац да би у његовој коначној наплати остварили његову вишеструку вриједност. За њих ће Босна и Херцеговина бити један од добро обављених послова. Њима огромна зарада, а нама неподношљиво сиромаштво.
Тешко је процијенити који обим инфлације ће се догодити односно колико ће порасти вриједности иностраних дугова. Само је могуће рећи да ће то бити неколико садашњих вриједности. Наравно да се тако увећани износи неће моћи отплаћивати и доћи ће до кризе јавног дуга. Губитком повјерења приступ међународним финансијским изворима биће веома отежан уз значајан пораст цијене будућих кредитирања.
На нивоу предузећа то ће довести до изузетних тешкоћа. Ревалоризација дугова ће нагло увећати обавезе предузећа, које ће код многих бити изнад износа капитала, што ће их нужно водити у ликвидацију. Они који су увозно зависни биће приморани да плаћају вишеструке износе, што ће прелазити границе економске издржљивости.
Скоро поптуно уништење привреде у овим условима, веома ће смањити приливе у буџет. Отпуштања са посла неће бити само у привреди него и у државним службама. Које ће то све социјалне, економске и политичке последице да изазове тешко је предвидјети. Сигурно је ће бити веома неугодне.
Привреда и друштво не могу да опстану на дугу. Коначни рачун увијек стигне на наплату. У случају Босне и Херцеговине то плаћање ће бити веома болно.
11. Штета одлива новца
Изношење новца из земље је посебно оптерећење за привреду. Због тога је оно, у кругу развијених, последње доживјело слободу. Тек онда када су западноевропске земље оствариле приближан ниво међусобне развијености и када су оствариле изузетну развојну предност у односу на остатак Европе и свијета дозволиле су слободније прекогранично кретање новца. Биле су сигурне да то неће довести до значајнијих међусобних одлива и штета.
Са слободама у међународном кретању новца на европском Западу отпочело се тек око седамдесетих година прошлог вијека, што је знатно касније од слободе у кретању роба. С обзиром да слабија валута тежи да се улије, замјени за јачу циљ слободе међународног кретања новца је да се омогуће значајнији новчани приливи из правца мање развијених што није ништа друго него раст властитог извоза. То је разлог толиких настојања остваривања слободе међународног кретања новца у ово глобалистичко доба.
Великим дијелом се то односи на подручје међународних дугова. Да се из правца мање развијених, и по том основу оствари, значајнији прилив новца. Да се обавежу на увоз из тог правца.
Одлив новца на основи отплате дуга посебно је оптерећење за привреду. Након што је допринио уништавању домаће привреде дуг стиже на отплату. Потребно је од изнемогле привреде одузимати дио инвестиционе вриједности и у форми отплате дуга упутити га у иностранство. А када би тај новац стечен извозом, остао у земљи и доживио своју очекивану инвестициону употребу, остварила би се најмање четворострука вриједност БДП. Само на основи постојећег износа иностране задужености (2,6 мрд. КМ), када то не би отишло у отплату, било би могуће остварити преко 10 мрд. КМ новог БДП (инвестициони мултипликатор) што би омогућило отварање и неколико десетина хиљада нових радних мјеста. Умјесто тога, на основи негативних утицаја иностраног дуга на домаћу привреду, нужно предстоји вријеме значајног убрзаног смањења нашег БДП и запослености, које вријеме је већ почело.
12. Репрограма и отписа дијела дугова неће бити
Раније је било уобичајено да се презадуженим земљама отпише дио дуга и да се продужи вријеме његовог враћања. То је било вријеме ограничене задужености мање развијених земаља. Да би задуженост расла, односно да би се ширило тржиште за нова задуживања, владала је одређена врста попустљивости на страни иностраних повјерилаца, садржана у појмовима репрограмирања и дјелимичног отписа дуга.
Сада је друго вријеме. Земље дужници су углавном у безизлазној финансијској ситуацији, доведене скоро у потпуну зависност од међународних финансијских институција. Разне олакшице и уступци више нису потребни. Стање, у економијама мање развијених, је такво да ће захтјева за кредитима, у дужем року, бити довољно.
Судећи по расправи коју је водио Одбор директора, ММФ мијења своју политику. Више неће бити смањивања главнице и камате. Само у изузетним случајевима одобраваће се ограничени продужетак рока доспијећа дуга. О томе поуздано свједочи и пресуда суда у Њујорку од јула 2014. године у случају Аргентине. Купци обвезница нису прихватили њихову замјену новим емитованим обвезницама проистеклим из репрограма аргентинског дуга. Чекали су доспијеће и наплатили их судским путем.
Ту је и проблем раста камата у бућности као последице неуспјеха у рјешавању финансијске кризе на Западу. Крајње јефтини кредити нису довели до убрзања привредног раста и сада законито слиједи фаза убрзаног раста камата. Да би финансирале буџетске дефиците и сервисирале обавезе по унутрашњим и спољним дуговима владе развијених земаља ће морати да емитују све више дужничких хартија од вриједности са знатно вишом каматом. То ће се директно одразити и на мање развијене земље.
Будуће задуживање Републике Српске, на овој основи, оствариваће се по знатно вишим каматним стопама. То се односи и на око половицу (50 %) наших постојећих кредита који су уговорени по промјењивој каматној стопи (Србија 25 %) који ће доживјети своје значајно каматно повећање.
На подручју унутрашњих кредита, чије учешће превладава у последње вријеме, пораст камата већ се остварује. Камате на домаће дугове су за 3 – 4 пута веће од иностраних.
13. Извоз као мјера задужености
Како су за отплату дуга потребне девизе, које се стичу извозом, онда је извоз природна економска мјера задужености. Искуство говори да су све земље код којих је спољни дуг био већи од 30 % вриједности извоза пале у дубоку депресију и кризу коју су веома тешко савлађивале. Ово под условом и у околностима када се располаже властитим монетарним надлежностима. Подешавањем девизног курса, односно обезврјеђивањем властите валуте тада је дијелом могуће управљати дугом. Нижа вриједост валуте смањује увоз, а повећава извоз. Тај повећан прилив девиза је основ за враћање дугова.
Тешкоћа мање развијених је у недостатку потребних роба за извоз. На другој страни, значајније обарање вриједности валуте, ради раста извоза, није могуће због високог поскупљења увоза којег мора бити. У таквим околностима и онда када се располаже монетарним надлежностима, могућности да се ријеши проблем враћања дугова су веома ограничене.
Изузетна презадуженост Републике Српске не пружа могућности враћања дугова. Мјерено обимом извоза од 30 % горња граница нашег иностраног дуга не би смјела да пређе 700 милиона КМ. А она је четири пута већа. Одсуство наших монетарних овлаштења (Валутни одбор) онемогућава нас да управљамо својим иностраним дугом. Да подешавањем девизног курса смањујемо увоз, а повећавамо извоз и тако стичемо потребне девизе за отплату. У таквим околностима и минимално инострано задуживање носи изузетне опасности.
14. До потпуног самоуништења
Када се заврти ђаволски круг дугова он се брзо претвара у вртлог који свом снагом вуче на дно. До потпуног самоуништења.
Двије су врсте влада, са два потпуно различита својства, два бављења. Једно креће од издаје и са протеком времена, напредује у издаји. Код нас је то у прихватању погубне приватизације продаје која руши, уништава привреду. Меље у ситан прах.
Али то је дало један важан резултат. Приватизацијска пљачка је омогућила формирање моћне привредне и политичке елите и освајање власти. Таква, заснована на пљачки, елита се плаши народа. Настоји да га се ослободи, да се осамостали, да му окрене леђа, да народ стави под своју власт. Убрзано ради на стварању довољног броја зависних који ће јој редовно доносити изборне побједе. Да би се то остварило власт креће у други издајнички корак.
Умјесто да гради домаћу привреду власт излаже привреду новом рушењу. На рушилачку приватизацију товаре се огромна инострана задуживања која средства одлазе у потрошне, непродуктивне сврхе. Акумулација која би требала да служи развоју домаће привреде одлази за отплату дугова. Под та два терета привреда се руши до темеља.
Али то није довољно. У свом издајничком походу и тежећи властитој користи власт креће у распродаје свега највреднијег (Телеком и слично). Посебно се то односи на (концесиону) распродају природних богатстава.
Уништена домаћа привреда, са распродатим природним богатствима, огромним иностраним и домаћим дуговима, платним дефицитима, свакојаким нараслим губицима, на једној и сиромашним, изнемоглим народом на другој страни, који то све треба да плати и врати, грандиозно је дјело наше досадашње издајничке власти. То је власт заснована на продај, задужи, потроши, коју са правом зову бећарском.
Када се заврти такав круг власти, таквог начина владања, није могуће из њега изаћи. Зауставити га. Он силно вуче на доле. Да би опстала, власт мора све више да се задужује, више распродаје, више троши. Опозиција, и ако би дошла на власт, нема изгледа за успјех. Тјерана овим дојучерашњим на власти и она нужно креће у нова задуживања. Нико се не усуђује да не исплати пензије, плате, субвенције, помоћи чији једини извор је у новим и повећаним задуживањима. Тако се стиже до задуживања као јединог начина владања, останка на власти.
Владање по моделу позиција опозиција није у стању да заустави овај вртлог дугова који вуче према дну, до потпуног самоуништења. Политика и влада која би покушала да ствар преокрене да отпочне са развојем по моделу уштеди, инвестирај, произведи брзо би изгубила повјерење и сишла са власти. Модел позиција – опозиција није у стању да ријеши проблем дугова и покрене развој.
Да би се изашло из постојећег пакленог стања презадужености неопходан је шири друштвени договор. Мора се признати да су ријетки народи који су у томе успјели. Углавном заврше у дужничком колонијалном ропству. Чека ли и нас та судбина остаје да се види.
15. Друштвени договор
Да би се ријешило ово наше судбинско питање потребно је укупно национално окупљање. Ово је општедруштвени проблем и далеко је изнад политичког. Потребно је остварити општедруштвени договор о подношењу бола због престанка задуживања и тој врсти саможртвовања. Да се поднесе пролазна оскудица како би се стало на ноге, опстало и кренуло напријед.
Прије тога потребно је направити детаљне програме тог преласка у ново друштвено, прије свега економско стање. Оно што је могуће рећи је да тог жртвовања скоро не би требало ни да буде. Могуће је из властитих унутрашњих снага и извора, само на основи новог политичког и друштвеног прегруписања, покренути брз и успјешан развој. Они који су довели до овог стања не могу и да га ријеше. Због тога што су дио тог зла. Они су га створили. Њему припадају. Како до политичког прегруписања као основе изласка из овог тешког стања питање је које чека одговор. Потребно је све учинити да се ови нагомилани проблеми дугова и привредног неразвоја ријеше политичким средствима. Одатле толика потреба ширих друштвених ангажовања.
Закључак
Република Српска је у неподношљивом дугу. Досадашње задуживање је углавном уништило производни сектор привреде (пољопривреда и индустрија). Сада, због смањене могућности задуживања, отпочиње процес пропадања дијела услужног сектора. Оног који је израстао на досадашњем прекомјерном иностраном задуживању.Када пропадне и тај дио привреде великим дијелом ћемо добити изглед колонијалне земље са свим својим најгорим обиљежјима.
Посебне пријетње долазе са стране дјеловања Валутног одбора. Из садашњег стања прецијењене домаће валуте, односно јефтиног страног новца ускоро ће се доћи у сасвим друго стање. Нужно ће се ући у стање наглог слабљења домаће валуте односно изузетно високе инфлације која ће вишеструко подићи вриједност иностраних дугова. То ће довести до кризе јавног дуга односно немогућности његове отплате, са свим својим најтежим последицама.
Огромно поскупљење увоза довест ће многа предузећа до престанка њиховог рада. Вишеструка пораст вриједности обавеза у предузећима (ревалоризација дуга) код многих ће надвисити вриједности капитала што ће их довести у стечаје и ликвидације. Све ће то одвести до општег пропадања привреде, масовне незапослености и неподношљивог сиромаштва.
Да се све то не би догодило потребно је ангажовати све друштвене снаге да се спријечи даљње задуживање и покрене привредни развој.
Проф. др Алекса Милојевић,предсједник
Нема коментара:
Постави коментар