ИЗДАЈА

Нација може да преживи своје будале, па чак и оне амбициозне.

Али, она не може да преживи унутрашњу издају.

Непријатељ пред вратима мање је страшан, јер је познат и јер своју заставу носи отворено. Унутар градских капија, међутим, издајник се креће слободно, а његов подмукли шапат шири се кроз све пролазе и одјекује у холовима саме владе. Такав издајник не личи на издајника; он говори језиком својих жртава, има њихово лице,  заступа њихова увјерења и подстиче нискости које леже, дубоко  у срцима свих људи.

Он трује душу нације, ради ноћу, у тајности и невидљив, подрива стубове града, шири заразу на заједницу и она се више не може одупрети. Убице се треба мање плашити.

Издајник је куга.

Марко Јулије Цицерон, рекао у једном говорукоји је одржао у Сенату године 58 п.н.е.

Када је власт уз народ, народ је непобједив. Независно која га сила притиска. Проблем је када се власт окрене против народа, када му стане на супрот. Почне да га уништава. Да народу  прави штету а себи корист. Када власт крене на пут издаје. Угроженост народа је тада изузетна. Од свих власти најопаснија је домаћа издајничка. Посебно када су снажни инострани утицаји њеног одржања и дјеловања.

Homore Daumier, Gargantua, litografija,
1831., Bibliotheque Nationale de France,  Pariz

Од свих колонизатора, показало се, најопаснији је домаћи. Домаћа колонизаторска власт. Ни један народ није доспио у колонијално ропство а да га у том правцу није одвела и одгурнула домаћа власт.

Одржавање такве власти веома је жилаво. Скоро до потпуног уништења народа. Или до неког општег ослободилачког устанка. Толико је свједочења да се на пут развоја кренуло тек онда када је замјењена домаћа издајничка, домаћом народном власти. Углавном то иде веома тешко. Савршенство изборених подвала и превара данас је изузетно.

Од свих издаја најгоре су економске. Због масовности и подмуклости убијања. По свом резултату Приватизација 1998. године, сигурно је, да представља највећу економску издају и највећи економски злочин учињен над овим народом. Хиљаде људи је умрло пријевременом смрћу због губитка „свог“ предузећа, губитка запослења, пропадања у неподношљиво сиромаштво.

Посебна тешкоћа је у истрајавању. Не гледајући на тако погубан резултат власт упорно иде до краја. До потпуне приватизације, до потпуног уништења привреде. Већ пуних петнаест година.

Оно што сада имамо, носи сва обиљежја дубоког колонијализма. Привреде за тржишна, слободнотржишна конкурентска надметања ми више немамо.

Наша крајње уситњена привредна структура, ти мали лилипутанци нису у стању да пруже ни приближан конкурентски отпор иностраним мастодонтима који надиру са отворених граница. Који нас, својом конкурентском надмоћи, мељу у ситан економски прах.

Није сва штетност злочиначке, издајничке Приватизације 1998. године у материјалним губитцима. Иако су и они огромни.

Успостављен је погрешан привредни систем који не дозвољава кретање напријед. Који води у пропадање.

Својина је темељ привредног система, темељ привреде. Привреда зависи од својине. Она је њен основни носилац. Напредовање у својини је основ напредовања у привреди. Ништа тако темељито не уништава привреду као погрешна својина.

То се управо догодило у погубној Приватизацији 1998. године.

Привитизацијом продаје привреди је наметнут терет историјски превазиђене ситносопственичке својине ХIХ-ог вијека, којег она није могла да поднесе. Уништена је једна моћна, савремена привреда скоро средњег нивоа развијености. Прво су пропали њени највиталнији дијелови, крупна предузећа, као основни носиоци привредног развоја. Несклад са својином је овдје био највећи. Без икакве наде за њихово оживљавање.

Привреда је својом ситном структуром, сагласно ситносопственичкој својини, оствареној у поступки Приватизације 1998. потонула у историјску прошлост, у ХIХ вијек, потпуно немоћна за било каква значајнија савремена економска бављења. Од тада, ми и не радимо ништа друго него тумарамо по беспућима ХIX вијека упадајући у све већу опасност да се заглавимо у живо блато економски беспомоћних мини и малих предузећа.

Сасвим супротно. Претходна Приватизација 1997. године била је усмјерена на освајање масовне корпоративне (акционарске) својине грађана и радника као основе кретања напријед. То је најразвијенији облик приватне својине на којој развијени односе све своје економске побједе. Али наша власт је то спријечила.

Стижући са крајње политичке периферије (два посланика), гоњен силном политичком амбицијом да се докопа, до тада њему незамисливог мјеста Предсједника Владе, одлучио је да се, уз подршку странаца, прихвати задатка поништења претходне приватизације односно уништења властите привреде и народа. Привреда је уништена, народ пропао у сиромаштво а његово политичко напредовање је изузетно. Вјероватно до коначне расподаје наших природних богатстава којим послом је сада толико обузет. Са својих највећих политичких и државних висина.

Сва искуства говоре да је то последњи корак нашег пропадања у колонијално ропство. Сви народи су пропали у колонијално ропство онда када им је домаћа власт распродала њихова природна богатства, када су дозволили да им се то учини.

Треба вјеровати да ћемо смоћи снаге да се томе одупремо.

Од када је формирана (1998) ова власт и не ради ништа друго него наноси штету народу. Уништава, распродаје, задужује. Прекомјерно троши, а не зна да производи. Прерасподјељује, отима од народа у властиту корист.

Дуга је листа штета, економских издаја: Продаја Телекома, Глинице Зворник, Рафинерија Брод и Модрича, Фабрика алата Требиње, Рудник жељезне руде Приједор, Рудник угља Станари код Добоја, ТЕ у Угљевику. Да се помену само највећи.

Ту је свакако и погубно прекомјерно задуживање, нерационално улагање у инфраструктуру, санације банака, докапитализације, продаје обвезница које се неће наплатити и много тога. Оволико природно пољопривредно богатство а без производње хране? Шуме у губитку а нема дрвне индустрије?

Огроман платни дефицит уз оволики дефицит републичког и општинских буџета.

Оволики губици у фондовима? Огромна незапосленост која је у порасту?

Све су то за постојећу власт њени изузетни „успјеси“.

Потрошити за пет година (2007-2012) око пет милијарди КМ уз умањење материјалне вриједности у привреди за пола милијарде КМ за ову власт то није штета, није економска издаја.[1]

Рјешења за све ове и оволике проблеме ни на видику. Влада и даље троши, распродаје, уништава, задужује. Не питајући се за резултат, за посљедице.

Оволико осиромашити и задужити народ, а онда продајући му природна богатства, онемогућити га да се дугови врати. Је ли то економска издаја? Је ли то гурање народа у колонијалну провалију?

Суштина економске издаје је у самовољи, злоупотреби власти.

По својој природи власт је обавезна на најрационалније изборе. Начин да се то оствари је у пуном стручном сагледавању користи и штета сваког значајнијег подухвата (инвестиције, задуживање, закони, продаје, концесије и сл.) као и могућност да се демократским поступком штета спријечи. Ни трага од тога.

Наша власт и није ништа друго него самовоља утицајних појединаца који снагом политичке пирамиде ту своју самовољу безпоговорно проводе.

Треба вјеровати да ће се о оволиким економским издајама тек расправљати. Онда када се промијени начин владања. Када народ „дође до ријечи“.

---

[1] Опширније, проф. др Алекса Милојевић, Опасна влада, Економски институт Бијељина, 2012. године;

ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ

snaga.naroda14@gmail.com

"НАША“ ДОМАЋА МАРИОНЕТСКА ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Некада смо учили о марионетским владама и чудили се како их њихови народи подносе. Зашто их не отјерају, самељу, сатеру, казне. Зашто дозволе да им праве толику штету, одводи их у колонијално ропство. Сада видимо да смо гријешили. Марионета коју глуми „домаћа“ влада, а уствари је инострани намјесник, јачи од народа.

Предсједница „наше“ Владе је 20.02.2014. године изјавила како, према критеријима ММФ-а ми нисмо презадужена земља и да њу не занимају домаћа мишљења. Тиме нам је јасно ставила до знања да је она представница ММФ-а и да ради за његове интересе. Да је, као службеница ММФ-а, задужена да нам прода што више безвриједног новца по што већој цијени, уз друга тешка условљавања (Закон о раду и сл.). Ставила нам је до знања да ми имамо туђу владу која само говори нашим језиком. И нама се чини је наша. Обзиром да је на страни ММФ-а, јер прихвата његове критерије задужености њу не занимају мишљења оних који ће враћати дугове. Ако их уопште будемо могли вратити.

Да би продали што више новца међународни трговци новцем (ММФ, СБ, ЕБ)  су измислили, ни на чему заснован критериј, по којем је учешће иностраног дуга у бруто домаћем производу, до 40% значи ниску, до 80% средња, преко 80% висока задуженост.

То је начин да се финансирају и одржавају владе, неспособне издајничке владе, док народи листом падају у неподношљиво дужничко ропство. Већ на првом кораку (40%) владе нису у могућности да извршавају своје задатке и да враћају дугове без нових задужења. И поред тога са новим задужењима се наставља у недоглед што је очита намјера и „наше“ предсједнице Владе.

Мјера иностране задужености није у бруто домаћем производу, како то неосновано тврди ММФ. Обзиром да су за отплату иностраног дуга потребне девизе које се стичу извозом, онда је економска мјера иностране задужености у величини извоза. Искуство говори да су све земље код којих је инострани дуг достигао износ већи од 30% вриједности извоза доспјеле у немогућност његовог враћања, односно доспјеле су у дубоку економску рецесију и кризу из које, неке, никако нису изашле.

Овако мјерено ми смо у неподношљивој иностраној задужености и у дубокој кризи за коју је крајње неизвјесно како ћемо је савладати.

Горња граница наше иностране задужености је око 700 милиона КМ, што је 30% од око двије милијарде вриједности нашег извоза. Како наш инострани дуг и платни дефицит износе пет милијарди КМ, излази да смо преко седам пута више задужени од горње дозвољене границе. И за то „наша“ предсједница Владе каже да смо ниско задужени. Јер тако каже ММФ.

Да смо народ који мисли на своју будућност, своју дјецу, унучад, праунучад већ би одавно сви били на ногама. Спашавали би се од ове оволико штетне владе. И вјероватно размишљали како да је призовемо на одговорност. Правили онолику штету народу а за то не одговарати, тешко је схватљиво. У економији све стигне на наплату, вјероват је да ће и ово.

Ниједан народ пропао, нестао, подносећи терет своје погрешне власти. Увијек су надолазиле снаге за промјену. Владе су се мијењале а народи преживљавали и напредовали. Вјероват је да толике снаге постоје и у нашем народу. А онда стиже наплата рачуна.

Проф. др Алекса Милојевић
22. фебруар 2014

snaga.naroda14@gmail.com